Galicia - Đorđe Balašević

Pred zoru je sa njine strane obično muk

Pod velom magle zvecka osmi kozački puk

I svu noć mi inje kamuflira šinjel uz polegli brest

U inat ću i ovo pismo poslati

Znam: «ime i adresa nisu poznati»

Dok tikvan-poštar ne skonta

Ko to čeka sa fronta, kakvu dobru vest

I tek da znaš, ovo na slici je naoko pitomi pejsaž Galicije

Al' mira ni čas, sve živo pali na nas

Fotograf jedini metkove špara

Oberst kao lud olovo rasipa

Fotograf jedva katkad okine sa nasipa

Na nadošloj Visli, se soldati stisli

I svima su nam pomisli, daleko

U sumrak je sa njine strane obično žal

Zatuži ađinokaja ko ranjeni ždral

Al' postane krotka kad drmne je votka, onako «na belo»

Pod mojom šapkom lavovi se baškare

U snu mi pleteš beli šal za maškare

Sva se pobrka pređa

Kad te obgrlim s' leđa, kao violončelo

I tek da znaš, mesec u žici je

Zvone na večernje zvona Galicije

I neka mi to ne uzme nebo za zlo

Al' ti si jedino čemu se molim

Brinuću već ja, nemoj ti brinuti

Ma, da sam 'teo, već sam stoput mogo ginuti

Dok otiče Visla, natraške, van smisla

I kreću jata pokisla, Daleko